piše :: writes IVAN JURETA

Paradoks širenja mogućnosti izbora

Današnji uzrok budućih novih sistema političke i ekonomske koordinacije

Krajem aprila u Briselu me je Maja Ćirić pitala šta kao istraživač zainteresovan na teorije i praksu donošenja odluka mislim o pojmu “mogućnosti izbora“ i kakvu vezu vidim između istog i kovanice “Ja sam to što jesam“ koja stoji ispred ovogodišnjeg Memorijala Nadežde Petrović. Maja i njene kolege su mi tom prilikom velikodušno dali punu mogućnost izbora mog odgovora.

Pojedinac ima punu mogućnost izbora tek onda kada je sposoban i slobodan da spozna i poredi alternative između kojih treba da izabere jednu i taj izbor učini bez strepnje od intelektualnog i fizičkog nasilja drugih, koji zarad ostvarenja sopstvenih ciljeva ograničavaju njegovu slobodu odlučivanja. Mogućnost izbora se širi kroz povećanje broja alternativa i smanjenje strepnje pojedinaca da sâmi biraju, bilo da se radi o izboru deterdženta u supermarketu, ili kandidata na političkim izborima.

Cilj širenja mogućnosti izbora se danas prihvata bez previše diskusije. Poučeni terorom diktatura, gde je prva žrtva upravo mogućnost izbora, širenje iste se prihvata kao cilj koji je vredan potpune podrške. Razlog za to nije teško uvideti: ako se pojedinac definiše kroz sopstvene odluke i kada se lična sloboda uzima za osnovno pravo, onda sledi da je potrebno dopustiti pojedincima da slobodno biraju, kao i organizovati društvo tako da im ponudi veliki broj alternativa u svakom domenu.

Umesto “Ja sam to što jesam”, građanin sredina koje vrednuju široku mogućnost izbora kaže “To sam što slobodno i svesno odlučujemo da budem”. Pretpostavka da to jeste tako je bila toliko jaka da su neki „javni intelektualci“ krajem dvadesetog veka, među kojima na primer Francis Fukujama smatrali da smo na neki način došli do “kraja istorije“: delovalo je odgovarajuće misliti da će savremene države kad-tad postati u politici organizovane kao demokratija, u ekonomiji kao kapitalizam, i jedino kao takve omogućiti širenje mogućnosti izbora do mere koju drugi politički i ekonomski sistemi nisu bili u stanju da ponude. Time bi se došlo do kraja istorije, to jest stabilnog političkog i ekonomskog stanja koje više nije potrebno menjati.

Demokratija i kapitalizam su primeri konkretnih sistema koordinacije građana ka ostvarenju ciljeva u čijem izboru su oni ili aktivno učestvovali (u slučaju političkih izbora ili referenduma, na primer), ili tuđih ciljeva i odluka koje oni jednostavno trpe (u slučaju diktature). U poređenju sa drugim sistemima političke i ekonomske koordinacije – kao što su na primer daleke desne orijentacije (Nemačka tridesetih godina i tokom Drugog svetskog rata), kao i u potpunosti planske ekonomije (Sovjetski savez, Kuba) – tačno je da par demokratija-kapitalizam danas uspeva da ponudi zavidan broj alternativa i da pozove pojedinca nebrojeno puta da odlučuje između njih, od već pomenutih deterdženata u supermarketima do političkih figura na izborima izvršne političke vlasti.

Ali na žalost nije tačno da su do danas probani sistemi političke i ekonomske koordinacije uspeli da svojim građanima omoguće punu mogućnost izbora, tu koja bi učinila da“To sam što slobodno i svesno odlučujemo da budem” odgovara stanju stvari.

Teza koju ću predstaviti i argumentovati u nastavku teksta je da neuspeh do sada testiranih sistema političke i ekonomske koordinacije u ostvarenju pune mogućnosti izbora svojim građanima ne treba isključivo, kako je to postalo uobičajeno, tražiti među dežurnim krivcima (od teorija zavere, ideologija zasnovanih na zabludama, korupcije, do toga da prâvi, na primer, demokratija ili komunizam još uvek nisu realizovani, već da smo do sada živeli samo u senkama istih). Umesto toga je korisno krenuti od mnogo jednostavnijeg problema, paradoksa širenja mogućnosti izbora, koji apsolutno ni jedan od oprobanih sistema političke i ekonomske koordinacije nije uspeo da se reši. Taj paradoks je apolitičan, nema nikakve veze sa ideologijama, niti teorijama ili praksi zavere. Njegovo razumevanje daje nov pogled na sisteme političke i ekonomske koordinacije, i pre svega na suštinske probleme koje isti pokušavaju da reše, ili bar ublaže. Za razumevanje paradoksa je korisno prvo podsetiti da je ideal mogućnosti izbora mnogo manje rasprostranjen i mnogo mlađi nego što to može da deluje.

Kratka i gruba istorija ideala mogućnosti izbora

Kada se zainteresujete isključivo za problematiku mogućnosti izbora, impresionizam u koji se svrstava i umetnički rad Nadežde Petrović je pre svega interesantan kao primer efekta koji se dobije kada pojedinci žele da prošire sopstvene mogućnosti izbora odbacivanjem odluka koje su za njih do tada drugi donosili. Francuski impresionizam sa kraja devetnaestog veka se tako objavljuje kroz odbacivanje verodostojnog prikaza kao nadmoćnog kriterijuma vrednosti, kriterijuma iza koga je tada stajala francuska Akademija lepih umetnosti. Prosto rečeno, umesto da pitaju Akademiju koje to kriterijume njihovi radovi trebaju da zadovolje (ili da ona samoinicijativno to za njih odredi), oni koje kritičari tada sarkastično zovu impresionisti odlučuju da organizuju sopstvene izložbe i da time oni sâmi i njihova publika odlučuju o kriterijumima koje će vrednovati.

Mogućnost izbora nije uvek bila konstanta kakva je danas u ne malom broju država. Tuđi izbori su u velikoj meri određivali ponašanje pojedinaca u plemenskim društvima. Mît interpretiran i reprodukovan od strane vrača, poglavara plemena, ili drugih privilegovanih članova je služio sa jedne strane da ukloni alternative u mnogim situacijama odlučivanja do te mere da samo jedna preostaje, a sa druge da podseti na prisustvo više sile, božanstva čiji će gnev sustići u ovom životu ili nekom sledećem svakog ko se o tu nemetnutu odluku ogreši. Mogućnost izbora je u takvoj sredini skoro nepostojeća.

Nalik plemenskim društvima, mogućnost izbora je ograničena i u onim koje su se postepeno okrenule organizovanim religijama nove ere. Psalm 119:105 hrišćanske Biblije (King James verzija) stavlja do znanja da reč iz iste osvetljava put ispred vernika, dok katešizam katoličke crkve uz to kaže da sveto pismo usmerava celokupni život vernika. Na svakom putu izgleda treba da se sledi isto svetlo. Pored toga naravno postoji i pojam greha, čija je uloga stvaranje strepnje prilikom donošenja odluke. Mogućnost izbora se time sužava: svaka odluka je propraćena strepnjom od greha, dok spisi kažu koje karakteristike prihvatljive alternative moraju da imaju. Islam nije nešto puno različit što se odlučivanja tiče. U domenu finansija na primer, u svom drugom poglavlju Kuran kaže da vernik kamatu na pozajmicu ne sme da uzima, i dodaje da svako ko uzme kamatu ulazi u rat sa Alahom i njegovim izaslanicima. Pristup je isti u oba slučaja, a cilj isti kao i u plemenskom društvu: sa jedne strane treba smanjiti broj alternativa koje pojedinac sme da smatra prihvatljivim, dok sa druge on mora da strepi prilikom donošenja svake odluke. Jasno je da je praktični cilj jednostavnija koordinacija u društvu, koordinacija koja je naravno najviše korisna grupi koja je privilegovana – u plemenskom društvu je to vrač ili poglavica, dok je u organizovanoj religiji to grupa verskih poglavara, onih koji imaju privilegovan pristup ili samom božanstvu ili njegovim proizvodima, kao što su na primer zapovesti.

Organizovanim monoteističkim religijama nove ere su između ostalih prethodili stari Grci, koji nisu bili originalniji. Atinjani od kojih se kaže da smo dobili demokratiju su ipak bili robovlasnici koji se prema Atinjankama nisu ništa bolje odnosili nego prema robovima. U toj Atini za koju kažu da je bila društvo jednakih su u odlukama ipak učestvovali samo oni Atinjani koji su bili više jednaki od drugih, nalik Orvelovoj Životinjskoj farmi. Uz to ili nasuprot toga, zavisi koga pitate, je Platonova politička filozofija koja slavi vlast mudrih kraljeva-filozofa, time podržavajući ideju da veliki deo stanovništva nije sposoban da odlučuje samostalno, već neka grupa to moraju da čine umesto njih.

Čak i kada ignorišemo dugi period tokom koga se postepeno društvo oslobađa mitova i zabluda, i to velikom zaslugom kroz razvoj i primenu naučne metode saznanja, i zaustavimo se u sedamnaestom veku, ni tada nije potpuno jasno da li je želja da mogućnost izbora postane pravo svih. Džon Lok, jedan od filozofa Prosvetiteljstva, u njegovoj Razboritosti Hrišćanstva deluje kao da reprodukuje Platona kada kaže da je najbolja etika ona koja daje jasne naredbe, a cilj koja postiže poslušnost. Princip od koga se polazi je da je velika većina nesposobna da sazna, zbog čega mora slepo da veruje.

Slična linija razmišljanja je kasnije i kod Marksa, iako do nje on dolazi drugim putem, gde u planskoj ekonomiji moraju da planiraju oni koji više znaju od ostalih. Kako su se kao takvi prepoznali intelektualci, nije ni čudo da je komunizam sa toliko entuzijazma prihvaćen u akademskim krugovima. To nikako ne vređa Marksa, samo govori o tome da je nekim od njegovih čitalaca bilo veoma teško da odole novodobijenom statusu elite, koji je kao takav ostvaren samo u njihovim očima.

Stvari su nešto suptilnije početkom dvadesetog veka, kada ideja da voditi moraju samo oni koji su za to nekako sposobniji od drugih dobija svoju novu formu kroz razvoj industrije odnosa sa javnošću. Volter Lipman, jedan od začetnika iste je već 1922. pisao da javno mnjenje samostalno ne može da spozna opšti interes, i naravno sugerisao da stavove istog mora da kontroliše nova klasa specijalista čiji će interesi i znanje biti široki, a ne uski kao oni neukog pojedinca. Forma je drugačija, ali je suština ista: ograničiti mogućnost izbora zarad lakše koordinacije stanovništva.

Ukratko, iznad sam izneo par grubih primera ideje da mogućnost izbora ne može biti pravo svih, već da odluke moraju biti isključivo u rukama dela stanovništva koje ima nekakav privilegovan pristup istini, bilo da se radi o vračevima, mudracima, intelektualcima, ili zaduženima za odnose sa javnošću. Iako primeri iznad daju pojednostavljenu sliku negiranja mogućnosti izbora, ta slika ne vodi ka pogrešnim zaključcima.

Mogućnost izbora tek nakon Drugog svetskog rata jasno dobija status ideala ka kome treba da se teži, status prava koje bi svi trebali da imaju. To se dešava kao reakcija na dramatično ograničavanje mogućnosti izbora koje intelektualci centralne Evrope primećuju pred i tokom Drugog svetskog rata i u Nacističkoj Nemačkoj i u Sovjetskom savezu. Par njih su bili posebno uticajni. Fridrih fon Hajek, u početku profesor ekonomije u Austriji, a zatim i u Londonu na Londonskoj školi ekonomije (LSE), piše tokom Drugog svetskog rata Road to serfdom, u kojoj daje argumente protiv planske ekonomije (koja se koristi kao način ekonomske koordinacije i u komunizmu i u fašizmu) koja mogućnost izbora stavlja u ruke onih koji planiraju, i time centralizuje odlučivanje, oduzimajući mogućnost izbora od onih koji su van centra. Suština njegovog argumenta je da u centralizovanoj ekonomiji donosilac odluka nije na terenu (u sredini) na kome se odluke zapravo primenjuju i zbog toga ne može da spozna alternative do te mere do koje iste te alternative može da spozna onaj ko jeste na tom istom terenu. Izbori privilegovanog donosioca odluka koji nije na terenu onda ne mogu biti kvalitetni. Na primer, ribar verovatno bolje zna da izabere cenu za koju će svoj ulov ponuditi na lokalnoj pijaci nego ministar za trgovinu koji na tu pijacu nikada nije kročio, niti se bavio ribolovom. Ako pojednostavimo stvari, ali opet bez da promašimo suštinu, u kapitalizmu je ideja da taj ribar odluči cenu, dok u komunizmu tu cenu odlučuje ministarstvo. (Danačnji sistemi su uglavnom mešavina i jednog i drugog.) Hajek je dao snažan argument protiv centralizacije odlučivanja, i samim tim dao jak argument za širenje mogućnosti izbora pojedinaca. O značaju Hajekovog argumenta u formiranju ideologije u Sjedinjenim američkim državam u periodu nakon Drugog svetskog rata govori i podatak da je od Road to serfdom napravljena kratka verzija koja je između ostalog besplatno deljena radnicima u velikim američkim korporacijama, u Dženeral Motorsu, između ostalih.

Karl Poper je u istom periodu napisao Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, gde je ponudio takođe argumente protiv ograničenja mogućnosti izbora, ali ne na Hajekov način, već kroz kritiku političke filozofije Platona, zatim kroz kritiku ideje planske ekonomije kao one koja se ostvaruje jedino uz diktaturu. Tu je izneo i ideju da je glavna razlika između civilizovanog i plemenskog društva upravo širenje ličnog prostora odlučivanja, to jest, povećanje broja situacija u kojima pojedinac sâm donosi odluke bez savetovanja vrača, poglavice, popa, ili specijaliste za odnose sa javnošću.

Nakon Hajeka i Popera, mada oni nisu jedini naravno, se postepeno stabiliše ideja da lična sloboda, da mogućnost izbora ne može da se ostvari kroz društva nalik Nacističkoj Nemačkoj, Sovjetskom savezu, ili Maovoj Kini. Ti argumenti su dobili puno prostora ne samo zbog Drugog svetskog rata, već i zbog Hladnog rata, jer su dali osnovu ideologije po kojoj par demokratija-kapitalizam je jedina alternativa koja nasuprot komunizmu i diktaturi može da pojedincu ponudi širu mogućnost izbora. Ta ideologija je bila neophodna u periodu kakav je bio Hladni rat ne samo da bi dala narativ kroz koji se Zapad razdvaja od Istoka, već i kao opravdanje raznih vojnih i političkih odluka kroz ideal lične slobode. Ta ideologija je kasnije veoma tesno povezana sa idealom lične slobode. Primer onih koji su u tome aktivno učestvovali je i Milton Fridman, profesor ekonomije na univerzitetu u Čikagu, koji je ponudio tezu da sloboda i kapitalizam moraju da idu zajedno u veoma uticajnoj knjizi Kapitalizam i Sloboda. Ideje o tranziciji u tržišnu ekonomiju na koje je on jako puno uticao tokom njegove karijere su između ostalog primenjivane u Čileu u drugoj polovini dvadesetog veka i to prilično ironično pod Pinočeom. One su primenu našle i u Srbiji nakon 2000. godine, ogledajući se u ubrzanom razvoju finansijskog sektora, i veoma brze privatizacije. Žalosno je naravno da je pojam mogućnosti izbora čak i kada je afirmisan korišćen u takve, uveliko destruktivne svrhe.

Nakon što je mogućnost izbora upisana među osnovna ljudska prava, u obliku slobode mišljenja i izražavanja, i nakon pada berlinskog zida, još uvek nije jasno i opšteprihvaćeno da širenje mogućnosti izbora jeste vredno podrške. Otprilike polovina planete je još uvek u nekom obliku totalitarnih režima, dok ostatak trpi disfukncije modernih parova demokratija-kapitalizam. Uz sve to čak i bezuslovna podrška idealu mogućnosti izbora ne može da izbegne paradoks koji ide uz svaki pokušaj širenja mogućnosti izbora.

Paradoks širenja mogućnosti izbora

Paradoks širenja mogućnosti izbora je, ukratko, da samo društvo koje čine specijalisti može efikasno da ponudi veliki broj alternativa, ali da samim tim svaki specijalista mora da zavisi od tuđeg saveta da bi spoznao alternative koje su dostupne van njegove uske specijalnosti. Paradoks leži u tome što dok moderno društvo širi broj alternativa kroz način na koji organizuje nauku i tehnologiju, i upravo je taj način organizacije ono što njenim članovima sužava slobodu u biranju između tog velikog broja alternativa.

Za razumevanje paradoksa je neophodno podsetiti se ideje sa početka teksta, da je mogućnost izbora veća što je veći broj alternativa između kojih se treba odlučiti za jednu, i što je veća sloboda da se taj izbor napravi bez tuđih uticaja.

Samo je brodolomnik, i to samo ako je ostrvo pusto primer apsolutne nezavisnosti izbora. Želeo to ili ne, on je apsolutni diktator čiji su izbori samo njegovi u nedostatku saveta koji dolaze od drugih, jer tih drugih nema. On ima veliku slobodu izbora, ali malu mogućnost izbora. Osim alternativa koje mu priroda pruža, on je jedini koji nove alternative može da napravi. Samim tim može da ih napravi jako malo.

Povećanje broja alternativa, i samim tim mogućnosti izbora se najbolje vidi od početka Industrijske revolucije. Vilijam Peti i Adam Smit su efikasnu proizvodnju tih alternativa, novih proizvoda koji su odgovor na poznate i nepoznate potrebe videli u specijalizaciji rada, praksi po kojoj se svaki radnik skoncentriše na obavljanje jako jednostavnog i ograničenog posla u okviru procesa proizvodnje. U istoj praksi je Marks video izvor nezadovoljstva, gubljenje smisla u radu, radnika koji više ne poznaje krajnji proizvod i samim tim svrhu svog rada. Danas specijalizacija fizičkog rada ide uz specijalizaciju intelektualnog, što se lako primećuje po podelama u prilično precizne naučne discipline na univerzitetima, zatim u okviru svake od tih disciplina.

Specijalizacija omogućava povećanje mogućnosti izbora, ali smanjuje nezavisnost prilikom izbora. Postati specijalista zahteva često dugoročno požrtvovanje, na uštrb upoznavanja drugih disciplina. Dok je bilo moguće postati specijalista u industrijskoj proizvodnji više proizvoda pre ili tokom Industrijske revolucije, današnje stanje tehnologije i nauke, kao i zavisnost od istih u fizičkom i intelektualnom radu čini višestruku duboku specijalizaciju neizvodljivom.

Kvalitetan izbor između ponuđenih alternativa zahteva dobro poznavanje istih. Cena koju pojedinac plaća da bi imao veliku mogućnost izbora je da on mora da se specijalizuje. Ta specijalizacija mu daje znanje kroz koje u svojoj specijalnosti prozvodi i spoznaje alternative dublje i kompletnije od onih koji su specijalisti u drugim domenima. Time on ima sposobnost da kvalitetno izabere samo kada bira u okviru svog domena specijalnosti. Kada je potrebno projektovati most, to je potrebno da radi građevinski inženjer i arhitekta, između mnogih ostalih koji će u tom projektovanju i izvođenju učestvovati. Kada je potrebno staviti bajpas, za to nećemo pitati građevinskog inženjera već lekara specijalizovanog za takve intervencije. Reč specijalista ovde ima mnogo šire značenje od one koju ima u nazivu “lekar specijalista“ – specijalista je ovde onaj ko se skoncentriše tokom dugo vremena na određeni problem (bilo da je to vodoinstalaterstvo ili operacija srca), i kroz obrazovanje i iskustvo spoznaje rešenja tog problema bolje nego drugi koji se na isti nisu skoncentrisali. U okviru svoje specijalnosti, pojedinac ima mogućnost da bira između alternativa koje ili već poznajle ili koje može da razume šire i dublje od onih koji ne dele njenu ekspertizu. Van tog domena, taj isti pojedinac bira između alternativa koje ne može da poznaje do iste mere. On tada ima mogućnost nepoznatih izbora. Svestan granice svog znanja, izbor pojedinca u situaciji izbora za koju nije specijalizovan će biti uslovljen savetima drugih. On će time izgubiti nezavisnost koja je neophodna za široku, punu mogućnost izbora.

Specijalizacija intelektualnog i fizičkog rada kojom su danas dostupne mnoge alternative pojedinca stavlja u situaciju da široku mogućnost izbora ima samo u okviru sopstvene specijalnosti, dok su za njega izbori izvan nje u velikoj meri nepoznanica, ili ih bar ne poznaje dovoljno dobro da bi pretendovao da je njegov izbor donešen u stanju zadovoljavajućeg poznavanja alternativa. Može da mu izgleda da u supermarketu odlično zna između čega bira, ali se taj utisak uveliko opovrgne kada sazna da to što je godinama kupovao i koristio je, na primer, kancerogeno.

U cilju povećanja broja alternativa, produbljenje specijalnosti će se nastaviti. To je možda jedan od veoma retkih društvenih procesa koji deluje nemoguće zaustaviti, niti je to potrebno pokušavati. Ali je potrebno imati na umu da time nastavljamo da sužavamo sposobnost da kvalitetno biramo između alternativa koje nam se nude van lične specijalnosti. Drugim rečima, treba imati na umu paradoks širenja mogućnosti izbora.

Kada se paradoks prihvati, pitanje koje se postavlja je kako ublažiti njegove negativne efekte, kako obezbediti da ne dovede do proizvodnje novih mitova, tabua, zabluda, novih neopravdanih etičkih i moralnih ograničenja. Taj neželjeni rezultat je u potpunosti moguć ako izbore specijaliste van njegovog domena ekspertize određuje savet koji on nekritički prihvata.


Post-demokratija?

Gledano iz perspektive koja se dobije razumevanjem jednostavnog paradoksa širenja mogućnosti izbora, demokratija kao sistem političke koordinacije na žalost deluje problematično.

Politički izbori su možda najviše vidljiv simbol demokratije. Svakih nekoliko godina, građani se pozivaju ili obavezuju (kao što je to slučaj u Belgiji, na primer) da izađu na izbore političke izvršne vlasti, i izaberu političku opciju. Njihovi pojedinačni izbori se prebroje, i politička opcija za koju je glasala većina dobija najveći udeo u izvršnoj političkoj vlasti. Drugi često vidljiv simbol demokratije je referendum, gde se građanima postavlja pitanje na koje oni, opet pojedinačnim izborom odlučuju o odgovoru na isto.

Kada se institucija izbora izvršne političke vlasti posmatra sa poznavanjem paradoksa mogućnosti izbora, pitanje koje se postavlja je koliko svaki građanin ima mogućnosti da odgovarajuće poznaje alternative koje su mu ponuđene, i samim tim kakvu on to mogućnost izbora ostvaruje? Jasno je da je nemoguće predvideti kako će se svaka politička opcija ponašati ako bi dobila većinu. Takođe je jasno da građanin-specijalista ima jako malo resursa – vremena, pažnje, i novca, između ostalih – koje bi posvetio zarad boljeg poznavanja alternativa koje su mu ponuđene. U takvoj situaciji isti taj specijalista se na izborima nalazi u nezavidnoj situaciji da bira između alternativa koje ne poznaje dovoljno dobro. Izbor koji je kvalitetan, kojii bi bio rezultat zadovoljavajućeg poznavanja alternativa i koji bi se možda nakon odluke pokazao kao odgovarajući, nikako nije na dohvat ruke.

Razvoj političkog marketinga ne treba da čudi. Građanin specijalista koji je pozvan na izbore ne može da zadovoljavajuće spozna alternative, tako da je potrebno dati mu savet koju od tih alternativa treba da izabere. Upravo efikasnost tog saveta, njegova sposobnost da usmeri izbor istog tog specijaliste, će često da odluči ishod izbora.

Paradoks širenja mogućnosti izbora daje drugačiju sliku demokratskih izbora. Oni ne deluju više kao ideal koji treba da predstavljaju, ideal po kome vlast dobijaju oni koji predstavljaju savesni i svesni izbor većine, već izgledaju kao ritual koji se od plemenskih rituala prenosa vlasti razlikuje najviše po tome što demokratski izbori daju privid mogućnosti izbora, dok plemenski to nisu činili. Iza rituala stoje mitovi, a iza mitova moral. Iza rituala demokratskih izbora stoji mît svesnog i slobodnog izbora pojedinca, a iza mîta stoji ne moral vrača kao u plemenskom društvu, nego savet koji se građanima pre tog rituala daje.

Iznesena konstatacija jeste poražavajuća. Oprobani politički sistemi koordinacije nisu pokazali sposobnost da reše paradoks širenja mogućnosti izbora. Shodno tome je danas nepoznato kako će izgledati sistem političke koordinacije koji će zameniti demokratiju. To ne može biti niti komunizam, niti diktatura, već neka za sada bezimena post-demokratija, koji će morati da ponudi bolji odgovor na paradoks širenja mogučnosti izbora, a da pritom i sama ne odustane od vrednog cilja širenja mogućnosti izbora.

Ivan Jureta / Fonds de la Recherche Scientifique – FNRS & Université de Namur, Belgija